Švajcarska odavno nije poznata samo po satovima. Već prvi susret sa Cirihom, raskošno dizajniranim, sa uređenim ulicama, sokacima, šetalištima, parkovima, izlozima, besprekorne arhitekture, odaje poslovnu, kosmopolitsku i elitističku prestonicu.
Moćni vrhovi Alpa nad Cirihom. Iz aviona, kao nikad do tada, gledala sam nestvarni prizor. Sneg, koji se s najviših vrhova ovog planinskog masiva još nije otopio, pretapao se u oblake koji su, na momente, ličili na obrise padina. Pokušavala sam da razaznam gde prestaje sneg, a počinje nebo…
Avion Swiss Air-a lagano se spuštao ka kopnu. Beli vrhovi ostajali su iznad nas, a nepregledno zelenilo isprekidano “linijama”, bilo je pod nama. I, kao pravilno poreðane lego kockice, ukazao se grad.
Grad sireva, čokolade, satova i banaka. Setila sam se replike iz filma „Treći čovek”, kad Orson Vels kaže svom prijatelju: „Italija je imala Bordžije i velike zavere, ratove, atentate, razne katastrofe, ali je stvorila renesansu. Švajcarska živi u miru stotinama godina i stvorila je samo sat sa kukavicom! Ku-ku…”
Već prvi susret sa Cirihom, pokazao mi je drugačije: raskošno dizajniran, sa uređenim ulicama, sokacima, šetalištima, parkovima, izlozima, besprekorne arhitekture, odaje poslovnu, kosmopolitsku i elitističku atmosferu!
Dok je čak sedam ratova u kojima je Srbija učestvovala u proteklih samo 100 godina, razorilo i ono što je vredelo, stoleća mira donela su Švajcarcima (tako i Cirihu) obilje, bogatstvo i spokojan život. I, uopšte, ne čudi što je ovaj grad 2006. godine proglašen mestom sa najkvalitetnijim uslovima života na svetu.
Od svog nastanka, kao rimski carinski grad, Cirih je bio povezan sa novcem. Pridruživanjem Švicarskoj konfederaciji polovinom 14. veka, nastavlja da se razvija kao trgovački, ali i kulturni, umetnički, intelektualni, poslovni centar. Vojna neutralnost i neučestvovanje u Prvom svetskom ratu bili su od presudnog značaja da se veliki broj, između ostalih, umetnika iz celog sveta skloni i u Cirih.
Tako je 1916. godine u kafeu “Cabaret VoltAire” nastao umetnički pokret koji akcenat stavlja na besmislenost civilizacije koja uništava sopstvene vrednosti – dadaizam. Gotovo četiri decenije pre toga, 1877. godine otvorena je ciriška berza, i danas najvažnija u Švajcarskoj, te uz bankarstvo, turizam i proizvodnju svetski poznatih čokolada, predstavlja osnov ekonomske moći.
Ovaj grad banaka, satova, vojničkih peroreza, fontana, sireva i čokolada, okružen planinama, a ispresecan jezerom Cirih i rekom Limat, spajaju bešumni, brzi, čisti i, nadasve, “švajcarski precizni” vozovi i tramvaji. Iako prebogat, te sa nebrojeno mogućnosti za izbor javnog prevoza, Cirih je grad bez metroa. I to, po izboru njegovih stanovnika, koji su se pre tridesetak godina, na referendum, izjasnili protiv njegove izgradnje. Smatrali su da će to zagaditi vazduh, pa su izabrali ekološki prihvatljivije tramvaje, koji na stanicu stižu na svakih šest minuta. Ovakva preciznost moguća je zahvaljujući tome što su pruge opremljene specijalnim senzorima, koji prenose lokaciju i brzinu svakog pojedinog tramvaja u kontrolni centar. Tamo se, potom, po potrebi određuje da vozilo smanji ili poveća brzinu, kako bi stiglo tačno na vreme. Ovu preciznost pokazuje i svetleći displej na svakoj stanici, koji odbrojava preostale minute. I kad na ovom ekrančiću “otkuca” nula, tramvaj ulazi u stanicu.
Uz to, Cirih ima jednu od najgušćih mreža javnog prevoza na svetu, tako da se iz bilo kog kraja lako prevezete u koji god deo grada želite. A osim tramvaja, pogotovo ako idete van gradskog jezgra, imate mogućnost da izaberete i voz. Jednospratni ili dvospratni. Na nekoliko mesta u centru, moguće je prevesti se i “uspinjačom” (nismo utvrdili pravi naziv ove pokretne kabine), koja ima samo po jednu stanicu (uzbrdo i nizbrdo), a ruta koju prelazi, kraća je od pola kilometra. I ovo je bila prva, od ukupno dve stvari, koje nisu funkcionisale po principu uvreženog verovanja o švajcarskoj nepogrešivosti. Srećom, odvezli smo se uzbrdo, kako bismo videli panoramu, ali kad smo pokušali da se na isti način vratimo, ova “sprava” nije radila.
Verovatno najlepši, ali ne i najbrži, način da se obiđe ovaj švajcarski kanton, jeste brodićima. I sve to sa samo jednom kartom, koja važi za sve ciriške javne prevoze, a koja se prodaje na specijalnim kioscima-automatima, sa “touch-screen” kontrolorom.
Iako tokom četvorodnevnog boravka u ovom gotovo polumilionskom gradu nijednom nismo naleteli na kontrolore, vodiči Turističke organizacije Ciriha tvrde da su vrlo ljubazni, nepredvidivi po pitanju vremena nailaska i nemilosrdni kad je reč o naplati kazni. Ali, i da “šetkaju” po prevozu pre svega zbog turista, koji umeju da se prošvercuju. Na pitanje da li svi Švajcarci redovno kupuju karte, samo su nas zbunjeno pogledali.
Ono za šta karte nisu potrebne, uz to ni na koji način ne zagađuje životnu sredinu, a u nevelikom centru grada služi kao prevozno sredstvo, jesu bicikli. I to besplatni. Rentiranje (ako se najam bez para tako može nazvati) ovih dvotočkaša je moguće na desetinama “punktova” u gradu. Potrebno je, ipak, da se ostavi 20 franaka, kao zalog, i prevozno sredstvo je vaše koliko god želite.
Kao i u celoj zemlji, i u ovom finansijskom centru moći Švajcarske, stanovnici govore neki od četiri službena jezika: nemački, francuski, italijanski i retoromanski. Najviše (u čak više od 90 odsto) se, ipak, priča nemački, ali takozvani Swiss German.
Tako da, ako Švajcarac ne želi da ga Nemac ili Austrijanac razume, on će upotrebiti sleng, koji više liči na holandski, sa dosta nazalnih vokala (hhhrrrrrr), pevanja, ali i reči koje su potpuno promenjene. Na ulici, u restoranu ili u prodavnici, čak i ako ih pitate nešto na engleskom, odgovoriće vam na svom jeziku.
Ali, kad zavrtite glavom, tužno pogledate i skrušeno kažete kako nažalost ne govorite nemački, ljubazno će razgovor s vama nastaviti na engleskom.
